Тешко је уопште и то рећи.
Убиство по школама.
Тачније масовно убиство деце у једној школи.
Задржите се у тој реченици.
Масовно убиство деце у школи, убица је дете, није случајно.
Колико је гадно? Толико да нам пада на памет да је неко дете можда случајно нагазило на мину, одвалило бомбу трчећи по дворишту? Све осим онога што смо направили да је наша реалност.
Дете оде и припреми се добро и побије гомилу деце и још понеког одраслог.
Не зна се шта је горе.
И шта ћу Вам ја ту? Ја Вам могу понудити две ствари. Једно је данашњи коментар како нам се то десило, а друго је шта да радите са собом у ситуацији избезумљености од изненадне смрти, то после.
А сад мало сурово, јер је причати истину и даље необично.
Много сте гледали америчке филмове, много сте се угледали на неког другог, много сте допустили да је телевизор васпитач деце, много сте заборавили да су Ваше бабе и деде мудри и да са њима деца треба да проводе време. Много сте им пружили, можда чак и превише.
А пре свега, много сматрате да је друштво одраслих одвојено од друштва деце. Деца су свежија и паметнија од нас. Они све опажају. Све мане друштва на које ми жмуримо или смо огуглали они виде први пут. И уче. Уче садашње вредности српског друштва: насиље, агресију, културу насиља, јер то је култура, а не не-култура, уче да је најважније приказати се, обући нешто маркирано, доказати се, иживљавати се, све што раде и одрасли у Србији. Само деца можда не знају за казне, а можда су и то научила: да неки пролазе некажњено.
Шта ћемо ми сад са тим?
Хоћемо ли се мењати?
Хоћемо ли тешко, али истинито признати да је до нас? До нас који смо се исто понашали у некој мањој ситуацији, до нас који смо били безобразни кад смо могли, до нас који смо ћутке пролазили поред неког злочина, до нас који смо рекли нека нећу тог пријавити можда ми некад затреба, до нас који смо чинили и нечинили зло у већој или мањој мери, и до нас који смо се искључили из друштва и опет тако допуштали зло?
Мислите ово је убиство, ја сам само неком огребао кола? И једно и друго је насиље, и свако има свог горег и бољег, а сваки степен насиља подржава онај изнад себе, јер подржава исти принцип.
Тешко колико јесте, хоћемо ли наставити да подржавамо нељудске вредности, или ћемо бити људи?
То је базичан људски избор, ова ситуација само потенцира колико нам је неопходно да се опасуљимо док још можемо.
Размислите за себе: које вредности хоћу да заступам? које вредности ћу Ја да живим?
И тако и урадите.